|
|
|||
|
||||
revija |
|---|
revija + |
|---|
pretraga |
|---|
intervjuSAMO JE ZEMLJA VEČNARodoljub Stepanović, advokat i pisacDušan Vidaković |
podnaslovi } |
Da li je išta od takvog ambijenta „preživelo” do danas?
- U današnjem selu opstao je po koji domaćin sa omanjom porodičnom zadrugom što podseća na onu nekadašnju, ali je to tolika retkost da bi država trebalo da je zaštiti, kao što se štite kulturna dobra. Znam jednog takvog domaćina u čijoj kući su se zadržale tri generacije i gde je uzorna predanost radu i domaćinstvu, a jedini praznik nedelja i veliki sveci, razume se. Jednom sam sa njim bio dogovorio u petak da mi sutra, u subotu, ispeče jagnje jer mi dolaze gosti. Kada se sutradan pojavih u njegovoj avliji, zatekoh ga u drugom poslu, a od pečenja ni traga. On je bio uvrteo sebi da to treba da uradi u nedelju, jer za njega je, od postanja, samo nedelja dan za takvo zaludničenje, pa je „presevio”.
Često dolazite u Rakare?
- Svoje imanje u selu nikada nisam napuštao. Stalno sam se vraćao toj zemlji, ali ona danas nije ni nalik na ono domaćinstvo. Od zgrada, ostalo je još samo par brvnara, a, umesto svega, ja sam sagradio novu vikendicu. Avlija oko nje više nije ekonomsko srce imanja sa pomoćnim zgradama, živinom, svinjama. Ničega živog u njoj nema, samo nekoliko voćki, iako je ogromna u odnosu na one stare skromne avlije što su se stešnjavale da bi ustupile prostor njivama. Preko 30 ari oko kuće ispunjeno je raznim četinarima i drugim ukrasnim biljkama. A četinari su uljezi u toj nizini gde im nije prirodno stanište i gde ne mogu da se razmnožavaju. U listopadnom okruženju deluju kao neko veštačko kićenje oko kuće. Tako su i drugi uradili, ko manje, ko više. I kuća i sve oko kuće podešeno je za odmor, ne za rad i zaradu. Ostalo zemljište, što beše uzorno imanje, izgubilo je time dušu i smisao. Ono selo je sve dalje u nama. Volove su zamenili traktori, više niko ne zna kako izgleda sivo kolubarsko goveče. A ono postoji, ali izgleda samo za izložbe. Videh jednog leta volove te sorte u dvorištu rodne kuće vojvode Mišića u obližnjem Struganiku, koja je pretvorena u muzej. I ti volovi dođu kao muzejski primerci. Staro domaćinstvo je sve samo proizvodilo i trošilo sve što proizvede. Ovo današnje sve kupuje i prodaje.
Kakva Vas sećanja vezuju za Valjevo Vašeg detinjstva?
- Valjevo moga detinjstva je daleka, tajnovita, opasna varoš. To je doba straha, velikog rata, kada se, šapatom, u kući spominjalo: Nemci su u Valjevu; tog tog su odveli u Valjevo; topovi gruvaju od Valjeva; Rusi samo što nisu stigli. To „daleko” Valjevo ugledao sam prvi put iz voza letnjeg jutra 1946. kada me otac doveo da pokaže mesto svog oficirskog službovanja. Prethodno nas probudiše, mene i druga dva brata, odmah iza ponoći i krenusmo iz sela po mrklom mraku. Poče da sviće tek kod Mionice koju, takođe, prvi put videh. Pešačili smo 20 kilometara do Divaca gde sačekasmo spasonosni voz. Putničkog prevoza od mog sela dotle nije bilo. Prođosmo najpre pored „Vistada” čiji dimnjak, učini mi se, dodiruje nebo, a zatim se ukazaše višespratne zgrade, popločane ulice, pravo čudo. Sav moj svet, do tada, bile su seoske potleuše, njive, livade, prašnjavi i blatnjavi sokaci. Valjevo mi se javi poput kamene bajke u koju, zbunjen, ulazim. Nešto kasnije, vodili su me u Valjevo na pregled kod hirurga Race Stefanovića, koga su u mom selu sa poštovanjem pominjali, i na stočni vašar o Ilinudne, kako se govorilo.
Valjevo tih dana je i „junak” stihova objavnjenih u Vašoj knjizi „Negrad” (1984).
- To Valjevo u mojim sećanjima su kaldrmisane ulice i tandrk drvenih, šinom okovanih kolskih točkova; to je „Sunce” kafana u koju su seljaci obavezno svraćali kad dolaze u Valjevo, sa velikim dvorištem i štalama gde se ostavljaju čeze i konji da se odmore, nahrane i pričuvaju dok se ne završi posao; to je Tešnjar pun radnji i stočna pijaca, ogromna, kaldrmisana i prepuna stoke, rike, njiske; to je kazanxijska radnja moga strica, skrajnuta u čađavoj prizemljuši jednog kaldrmisanog dvorišta, zažarena od ljubičaste vatre koju, iz uglja, isijavaju mehovi, od crvenoplamtećeg bakarnog lima, sa ćutljivim prljavim šegrtima, sve u, meni nerazumljivom, radnom spletu ljudi, alata, vatre, bakra.